Uloga proteina u ishrani pasa

Uloga proteina u ishrani u različitim životnim fazama
/Mit o restrikciji proteina kod pasa sa smanjenom bubrežnom funkcijom
Kenet C. Bouvi, dr. vet. med., mr. sc..
Odsek za kliničke studije, Veterinarski fakultet, Univerzitet u Pensilvaniji, Filadelfija, Pensilvanija, SAD

Restrikcija proteina u ishrani je već preko četrdeset godina prihvaćena kao oblik upravljanja ishranom za životinje sa smanjenom funkcijom bubrega.

Iako nisu pronadjeni naučni dokazi koji bi podržali tu praksu, ona je i dalječestau ishrani pasa. Reklame govore da psi koji pate od urinarnih problema mogu imati koristi od restrikcije proteina u ishrani, uključujući one s renalnom insuficijencijom, progresivnim zatajenjem bubrega, akutnim zatajenjem bubrega, normalnim starenjem, polidipsijom/poliurijom, glomerulonefritisom, infekcijom urinarnog trakta, urolitijazom i prostatitisom.

Najrasprostranjenije mišljenje je da psi sa smanjenom funkcijom bubrega ili stariji psi mogu imati koristi od smanjenog unosa proteina u ishrani.

U poslednje vreme je sprovedeno 10 eksperimentalnih studija na psima koje su razjasnile kontroverzu restrikcije proteina. Važno je naglasiti i studiju sprovedenu u medicini. 
Već se godinama u literaturi navodi veliki broj pogrešnih pretpostavki o potrebi smanjenja unosa proteina u vezi s bolestima bubrega, uključujući i sledeće:

  • povišen nivo uree uzrokuje povećani napor pri radu bubrega
  • visok unos proteina u ishrani oštećuje bubrege
  • visok unos proteina u ishrani uzrokuje hiperkalemiju
  • visok unos proteina u ishrani uzrokuje acidozu
  • posledica unosa proteina su uremični toksini
  • smanjen unos proteina usporava napredovanje bolesti bubrega.

Nedavni dokazi iz istraživanjasprovedenih na psima dovode istinitost ovih tvrdnji pod znak pitanja I postavljaju novo pitanje o faktorima koji dovode do progresije prestanka rada bubrega. 

O verovanjima povezanima s restrikcijom proteina govoriće se kao o medicinskom mitu, a istražićese i pitanje zašto je praksa smanjenog unosa proteina i dalje česta uprkos nedostatku pozitivnih naučnih dokaza.

Istorijat restrikcije proteina

U prilog smanjenju unosa proteina u ishrani životinja s bubrežnim bolestima često se navode dva razloga. 

-Prvi je da smanjeni unos proteina može rezultirati smanjenom azetemijom, koja ograničava mučninu zatajenja bubrega pa životinji omogućuva da nastavi da jede. Iako je ova pretpostavka opsteprihvaćena, njen klinički značaj nije određen. 
-Drugi razlog je da smanjeni unos proteina može uticati na proces otkazivanja bubrega.

Izvor ovakvih mišljenja daje uvid u njihovu privlačnost, kao i trajnost.

Prva napomena u literaturi da unos proteina pogoršava kliničko stanje ljudi s renalnom insuficijencijom potiče još iz davne 1920. Ambard je pisao o uremičnim pacijentima koji su se često osećali loše nakon što su jeli meso. (1)

Taj je klinički opis doveo do nastojanja da se tzv. "toksini uremije" smanje putem smanjivanja unosa proteina u ishrani.

Njuborg i Krutis su 1928. pisali o razvoju bubrežnih lezija kod pacova koji su hranjeni različitim količinama proteina i došli su do zaključka da su se kod pacova koji su hranjeni hranom s visokim procentom proteina s oko75% suve jetre, brže pojavile bubrežne lezije nego kod onih koji su bili hranjeni hranom sa nižimprocentom proteina ili kazeinskom prehranom.

(2)Glodari su se često koristili u istraživanjima mogućih uzročnih faktora progresije zatajenja bubrega. Kod nekih vrsta pacova je zabeležen velik broj glomerularnih i tubularnih lezija koje su povezane samo sa uzrastom. (3­8) Progresija i ozbiljnost može se pojačati uvećanim unosom proteina u ishrani (2,9,10), natrijuma (4) i fosfata. (11)

Hirurško uklanjanje bubrežne mase kod tih pacova ubrzava glomerularne lezije, kao i dijabetes. (12­14) Iako su ova zapažanja ograničena na neke vrste pacova, uticala su na mnoge istraživače, jer su odredila mogućnost nefropatije uzrokovane proteinima u ishrani kod drugih životinjskih vrsta.

Prvi objavljeni podaci koji povezuju nivo proteina u ishrani pasa sa bubrežnom funkcijom pojavili su se 1930­ih. Objavljivani su radovi u kojima se raspravljalo o tome da li se kod normalnih pasa glomerularni nivo filtracije (GFR), protok krvi u bubregu (RBF) i bistrina uree mogu akutno povećati ishranom bogatom proteinima. 
(15­17) Kasnije studije koje je sprovodio Pits ukazale su na to da intravenozna infuzija aminokiselina drastično povećava renalnu hemodinamiku.

(18) Potrebno jenaglasiti da je tokom 1930­ih i 1940­ih tek počelo istraživanje i proučavanje temeljnih parametara bubrežne funkcije. Na primer, tada se prvi put govorilo o koncentraciji uree u krvi kao preciznoj meri bubrežne funkcije i konceptu ekstrarenalne azotemije. (19)

Verovalo se da bubreg stvara značajnu količinu energije kako bi izlučio ureu u urin te da je umerena restrikcija proteina od koristi ljudima, kako je tvrdio Adis. (20) Taj koncept napušten je u medicini nakon što je otkriveno da je rad bubrega usko povezan s aktivnom reapsorpcijom natrijuma kao ida se urea samo pasivno izlučuje.

Smatralo se da posebne restrikcije u ishrani pacijenata s hroničnim zatajenjem bubrega nisu potrebne zbog nedostatka dokaza da normalan unos proteina ima negativan učinak na bubrege.

Adis je pisao da je stvaranje i izlučivanje uree, nivoa kiseonika iz uree u krvi (BUN) povećano kod normalnih pacijenata pri povećanju unosa proteina u ishrani.

Beskorisnost bistrineuree kao i ograničenja bistrine kreatinina u to vreme nisu bile otkrivene. (21) Elison i saradnici su 1941. pisali o studiji sprovedenoj na 10 pasa koji su bolovali od bolesti bubrega, s povećanim nivoom kiseonika iz uree u krvi, kao i sa smanjenom gustinom urina, za koje su smatrali da su povezani i od kliničkog značaja u određivanju oštećenja bubrega.

Nisu bili svesni eskrarenalnih i renalnih faktora koji su nepovezani s glomerularnim nivoom filtracije (GFR) koja može da utiče na nivo kiseonika iz uree u krvi (BUN),pa su smatrali da koncentracija kreatinina nije pouzdan indikator oštećenja bubrega. (22)

Moris je kasnije razvio, stvorio i prodao hranu sa smanjenim nivoom proteina za pse sa zatajenjem bubrega – KD. Moris i ostali bili su pod uticajem pogrešnog Adisovog koncepta hipetrofije za izlučivanje uree. (20)

Koncept je bio prihvaćen bez preispitivanja u veterinarskoj literaturiiako nikada nisu objavljeni eksperimentalni ili klinički podaci kojima bi se poduprla vrednost ove ili drugih vrsta dijeta. (23)

Promovisana je dijeta kojom se smanjuje BUN i količina urina. Saznanje da ishrana pasa s visokim udelom proteina može biti čak i štetna prihvatilo je i Nacionalno istraživačko veće (NRC) Nacionalne akademije nauka 1972. (24), koje je izjavilo da visok nivo proteina u nekim komercijalno dostupnim načinima ishrane povećava napore jetre i bubrega I doprinosi nastanku bolesti bubrega kod pasa.

Nema dokaza koji bi potvrdili ovo stanovište te je ono kasnije napušteno. S druge strane, postoje dokazi da ishrana s visokim nivoom proteina može poboljšati bubrežne funkcije kod normalnih pasa.

To je zbunilo veterinare kojima su decenijama govorili da ishrana s niskim procentom proteina može biti od koristi za bubrežnu funkciju te da stoga ona s visokim procentom proteina može biti štetna za zdrave pse.

Iako je Adisova hipoteza o hipertrofiji bila pogrešna, 1980­ih je Brener predložio i moderniji koncept povezan s glomerularnom hiperfiltracijom. (25) U hipotezi se pretpostavlja da nakon bilo kakvog značajnog gubitka renalne funkcije, nefroni koji prežive na kraju prolaze kroz funkcionalne i strukturalne promene, uključujući i povećanje GFR­a svakog pojedinog nefrona kao i da dolazi do povećanja glomerularnog kapilarnog tlaka.

Te promenese zovu glomerularna hiperfiltracija ili glomerularna hipertenzija. Studije mikropunkturama na pacovima ukazale su na to da je progresivno opadanje renalne funkcije posledica takvih adaptacija.

Uz to, glomerularno povećanje, hipertrofija i glomerualni mesangij vode prema progresivnoj glomerulosklerozi i konačnom gubitku nefrona. Preživeli nefroni prolaze kroz povećan nivo filtracije, povećani kapilarni tlak i veličinu, što dovodi do patogenog oštećenja na bubregu. Smanjenje proteina i/ili kalorija u ishrani je u nekim slučajevima dovela do ograničenja tog procesa kod nekih vrsta pacova. (26)

Kada bi taj mehanizam bio operativan i kod pasa, mogla bi da postoji i dobra logička podloga za ograničavanje unosa proteina u ishrani pasa.

Eksperimentalne studije na psima

Zbog nedoslednosti u veterinarskoj literaturi i nedostatka dokaza koji bi podržali opredeljenje za dijetusa smanjenim procentom proteina, u poslednjih nekoliko godina jesproveden značajan broj eksperimentalnih studija. 

U njima je korišćen eksperimentalni model smanjene renalne funkcije;tražili su se odgovori na mnoga pitanja pomoću različitih oblika i količina proteina pri različitim nivoima renealne funkcije. 
Te studije su iziskivale mnogo rada i žrtvovanje mnogih pasa kako bi se pojasnila moguća uloga proteina unesenih prehranom u iniciranju, održavanju iprogresiji renalne disfunkcije. 
Potrebno je specifično definisati merenje progresije prestanka rada bubrega . U ovim studijama su korišćenje kliničkih znakova, smanjeni kapacitet urinarne koncentracije, povišeni BUN i povišen kreatinin u plazmi imali ograničenu mogućnost otkrivanja delotvornosti restrikcije proteina u ishrani.
Slično tome, prisutnost hiperfosfatemije, acidoze te proteinurije može biti zavaravajuće, u zavisnosti od eksperimantalnog modela koji se koristi u ishrani, i ne mora biti precizna mera progresa. 
Jedini i najpouzdaniji metod je merenje GFR­a, korišcenjem inulina ili iotalamata, koji se smatra kao zlatni standard koji ukazuje na progresiju bolesti, dok se sve ostale mere smatraju sekundarnim.

Progresija prema zatajenju se takođe može utvrditi na temelju morfologije. Saglasnost između morfoloških i funkcionalnih rezultata jeveoma kompleksna ičini se da varira od vrste do vrste bubrežne bolesti ili da zavisi od eksperimentalnog modela. 
Sinteza ili poredjenje funkcionalnih i morfoloških mera može biti od koristi u nekim slučajevima, međutim, rezultati mogu i ne moraju biti jednaki. Iako histološke ili mikroskopske alternacije mogu ukazivati na nešto patofiziološko, njihovu vezu s progresijom prestanka rada bubrega je jako teško izmeriti.

Često je teško izmeriti histološke lezije jer nisu ravnomerno raspoređene, može doći ido zabune zbog kompenzatone hipertrofije i hiperplazije, a u nekim oblicima bolesti fibroza može prikriti histologiju.
Rezultati 10 eksperimentalnih studija na psima nisu dali dokaze da ishrana sa smanjenim unosom proteina pozitivno utiče na proces zatajenja bubrega. (27­36) Rezultati studija bi trebalo da omogućeveterinarima da napuste šest pretpostavki vezanih za unos proteina navedenih na početku članka.

Jasno je da su pretpostavke o povećanom opterećenju rada bubrega, nanošenju štete unosom proteina kao imogućnost usporavanje progresije bubrežnih bolesti smanjenim unosom proteina netačni. 
Preostale tri pretpostavke, koje se tiču hiperkalemije, acidoze i uremičnihtoksina potrebno je dalje razjasniti. Hiperkalemija nije pronađena u navedenim studijama u vezi sa povećanim unosom proteina u ishrani. 
Sposobnost lučenja kalijuma i održavanja normalne nivoa koncentracije kalijuma do krajnjih stadijuma hroničnog zatajenja bubrega kod pasa detaljno je istraživano. (37,38).

Mehanizam izlučivanja u distalnom tubulu predstavlja najvažnije mesto za izlučivanje kalijuma u zatajenju bubrega. Ravnoteža kalijuma održava se kod hronično uremičnih pasa čak i pri promenjivim nivoima unosa kalijuma, izlučivanja natrijuma, fosfora i amonijaka. 
I acidoza nije česta zbog promenjenih mehanizama tubula kod pasa sa smanjenom bubrežnom funkcijom. (39­41) 
Psi su posebni jer se kod njih frakcionalna reapsorpcija bikarbonata povećava pri smanjenoj bubrežnoj funkciji. 
Ta povećana sposbnost reapsorpcije bikarbonata sprečava acidozu i prisutna je uprkos prilagodjavnju tubula prilikom reguliacije drugih elektrolita, kao što su natrijum, kalijum i fosfat.

I na kraju, na osnovuopsežnih istraživanja, tvrdnja da su proteini u ishrani odgovorni za tzv. "uremične toksine" nije dokazan ni kod jedne vrste. 42

Proteini u ishrani i progresija prestanka radabubrega kod ljudi

Kontroverza oko restrikcije unosa proteina u ishrani kod ljudi održala se od 1960­ih zbog povremenih izveštaja i nekontrolisanih kliničkih studija. 
Prema Brenerovoj hipotezi, nacionalni Zavodi za zdravlje pokrenuli su istraživanje koje se vršilo u nekoliko centara, a koje je uključivalo 585 pacijenata s hroničnim zatajenjem bubrega. 
Pacijenti su jeli standardnu proteinsku prehranu ,zatimdijetu s manje proteina u razmacima od 18 do 45 meseci. Koristila su se merenja GFR­a i standardna hemijska merenja. Pad GFR­a u 3 godine nije se znatno razlikovao među grupama. (43)
Poredjenje pacijenata s ozbiljnom renalnom insuficijencijom, razlika između ishrane s vrlo malim unosom proteina i ishrane s malim unosom proteina nije značajno usporila progresiju bubrežne bolesti.

Prednosti i nedostaci restrikcije proteina kod pasa

Na temelju prethodnih podataka, deluje da su jedine prednosti smanjenje BUN­a mogućnost smanjenja mučnine.

O merenju vrednosti tih učinaka kod pasase nije pisalo; sasvim suprotno, čini se da postoje nedostaci smanjenog unosa proteina – smanjenu bubrežnu funkciju koja se mjeri GFR­om te protokom renalne plazme, mogućnost negativne ravnoteže natrijuma i pogoršanje kataboličnog stanja u prisustvu proteinurije. 
U praktičnoj primeni, korišcenje nejasnih preporuka za dijetu vodi do pogrešnog uverenja u vezi sa dugoročnim nadziranjem životinje ili potrebe za specifičnim individualnim lečenjem. 
Budući da je neka vrsta upravljanja moguća, obično se ne zahteva specifična etiološka dijagnoza. Na kraju, korišćenje arbitrarnih vrsta (tipova) ishrane dovodi do zablude o lečenju, a takođe se povećavaju i troškovi vlasnika.

Zašto se još uvek koriste alternativne ishrane ako nema dokazanih prednosti? 
Duga upotreba restrikcije proteina u odsustvu naučnih dokaza zaslužuje pažljivo razmatranje. Dogma i mitologija mogućih prednosti toliko su usađene u misaoni proces veterinara i vlasnika životinja da ih nije lako razbiti, iako postoje naučni dokazi. 
To bih nazvao mitom o proteinima u ishrane te bih ga okarakterisao kao negativni mit. 
Šta je mit?

Mit je način davanja smisla teškom ili besmislenom svijetu. Mitovi društvu daju dozu spasa od neurotične krivice i ogromnog nespokoja. 
Filozofi, psihijatri i teolozi govore nam da su mitovi ljudima uvek bili potrebni. Mitovi predstavljaju nas same u odnosu sa svetom. Sva društva i pojedinci su izgrađeni na nizu mitova koji nisu vidljivi na prvi pogled. Ako nam društvo i ne pruži mitove, mi ćemo ih sami izmisliti ne bismo li nasim ličnim iskustvima dali smisao. (44)

Postoje i pozitivni i negativni mitovi. Pozitivni mitovi podržavaju i potvrđuju naš doživljaj vlastite vrednosti. Pozitivni mitovi koriste se kao vrlo važni uzorci u ljudskoj svesti i omogućavaju nam da se nosimo s teškim svetom oko nas, kao što kažu psihijatri Rolo Mej (44), Karl Jung (45), i filozofi Mortimer Adler (46), i Džozef Kembel (47).

Mnogo ljudi u savremenoj popularnoj kulturi smatra da su mitovi lažni, no oni nisu u pravu. Negativnim mitovimabih nazvao one koji zavaravaju ili imaju destruktivan učinak.

Oni se mogu nazvati i pseudomitovima, odnosno preterivanjima, jer deluju kao da su gotovo čarobni; obično se vezuju uz verovanja koja ne donose nikakve prednosti ili odgovornosti.

Postoji mnogo vrsta mitova: lični, društveni, profesionalni. Lične mitove koristimo ne bi li razvili vlastiti identitet, sliku o svetu i moralne vrednosti. Mitove koristimo i kako bismo definisali naše mesto u nekoj zajednici. Društveni mitovi uključuju Novi svet, usamljenog kauboja, nacionalne heroje, kao i tzv. američki san.

Profesionalni mitovi u veterini uključuju slike povezane s pričama o Džejmsu Heriotu, blagom lekaru kao i o moći izlečenja povezanoj sa modernom naukom.

Da li postoji sukob nauke i mita?

Zapravo, mnoge od naših naučnih teorija su neka vrsta mitologije. Brojna naučna otkrića počinju kao mitovi ili su njihova polazna pitanja u mitovima. U velikom broju slučajeva, nauka je kritika mita (V. B. Jeits). (44).

Zašto restrikciju unosa proteina treba nazvati mitom?

Mislim da smo koristili mit o restrikciji proteina koji se unose u ishrani jer služi za psihološkosmirenjeu situaciji u kojoj smo suočeni sa smrtonosnom bolešću.

Hronično zatajenje bubrega predstavlja niz teških problema jer ne postoji adekvatno medicinsko lečenje, uprkos svim naporima koji su u to uloženi. Zbog nemogućnosti dijalize velikog broja životinja, iz praktičnih razloga, kao i transplantacije bubrega, koja kod pasa nije uspešna zbog imunoloških prepreka, medicinsko lečenje ne može mnogo da ponudi. Većina slučajeva se otkriva tek u poodmakloj fazi bolesti, pa je takvo stanje često nemoguće rešiti i ono vodi ka smrti u roku nekoliko meseci.

Zbog ovih faktora se kod veterinara i vlasnika životinje javljaju frustracija, griža savesti, pa čak i krivica. 
Veterinari se često hvataju za nešto što bi mogli ponuditi kako bi u takvoj situaciji održali profesionalno stajalište u odnosu sa vlasnikom. 
Smanjenje unosa proteina u ishrani je jednostavan, relativno jeftin recept i neškodljiv uvećini slučajeva. Možemo dati nejasnu, no čvrstu potvrdu njegove vrednosti jer je jako dugo prisutan; a vlasnici uvidjaju taj problem i cene naše napore. To su idealni uslovi za upadanje u zamku pogrešnog mita.

Zašto smo zadržali mit o smanjenom unosu proteina?/i dalje verujemo u mit o smanjenom unosu proteina
Iako postoje naučni dokazi koji ga opovrgavaju, mit o smanjenom unosu proteina se održao u poslednjoj deceniji zbog dogme o njegovoj vrednosti koja je bila prisutna poslednjih 40 godina.

Ako smo mi, kao profesionalci, nesigurni u činjenice povezane s tom kontroverzom, verovatno ćemo se prepustiti nekome ko ima određeni autoritet. Moć upravljanja tim autoritetom je u rukama oglasa kojima se promovišu takvi specijalni proizvodi koji emituju zavaravajuće poruke. 
Marketing je agresivan i usmeren i na veterinare i na vlasnike životinja; a veterinari ostvaruju profit prodajom takvih vrsta hrane. Javnost je opsednuta ishranom, kao i nutritivnim vrednostima ishrane. Promena ishrane dobija status lečenja, i to kroz upotrebu izraza kao što su: intervencija, održavanje i ispravljanje prehrane.

Stručnjaci i javnost ne shvataju da u većini različitih hrana oglašivačke poruke nisu utemeljene, odnosno da za njih ne postoje dokazi.
Vlasnici životinja se lako nagovoraju na kupovinu takvih hrana jer osećaju da rade nešto konstruktivno. Profesionalna odgovornost je u tom slučaju izgubljena.

Ova situacijanas može podsetiti na to da smo deo nekritične profesije u kojoj ne postoji mnogo revizije ili standarda. Kada ne postoje naučni dokazi za neku praksu, lažni mit će se verovatno nastaviti.

U zaključku, može se reći da dugo postojanje ovog pogrešnog mita o proteinima u ishrane predstavlja neprijatno podsećanje na nedostatak sofisticiranosti, kritičkog mišljenja i oslanjanje na previše pojednostavljenu i privlačnu dogmu koja postoji u našoj profesiji. 
Ovo je samo jedan primer lažnog mita, pogrešnih informacija i parcijalnih istina koje se ponavljaju iz godine u godinu. Sve dok ne zauzmemo kritički stav, verovatno ćemo i dalje biti uhvaćeni u lažne mitove nasuprot čvrstim naučnim dokazima.

Literatura:
1. Ambard L: Physiologie Normale et Pathologique des Reins. Paris, Masson et Cie, 1920, p 264. 2. Newburgh LH, Curtis AC: Production of renal injury in the white rat by the protein of the diet. Dependence of the injury on the duration of feeding, and on the amount and kind of protein. Arch Int Med 42:801–821, 1928. 3. Gray JE: Chronic progressive nephrosis in the albino rat. CRC Crit Rev Toxicol, 1977, pp 115–144. 4. Elema JD, Arends A: Focal and segmental glomerular hyalinosis and sclerosis in the rat. Lab Invest 33:554–561, 1975. 5. Gary JE, Weaver RN, Purmalis A: Ultrastructural observations of chronic progressive nephrosis in the Sprague­Dawley Rat. Vet Pathol 11:153–164, 1974. 6. Gras G: Age­associated kidney lesions in the rat. J Infect Dis 120:131–135, 1969. 7. Couser WG, Stilmant MM: Mesangial lesions and focal glomerular sclerosis in the aging rat. Lab Invest 33:491–501, 1975. 8. Gray JE, VanZweiten MJ, Hollander CF: Early light microscopicchanges in chronic progressive nephrosis in several strains of aging laboratory rats. J Gerontol 37:142–150, 1982. 9. Saxton JA, Kimball GC: Relation of nephrosis and other diseases of albino rats to age and to modifications of diet. Arch Pathol 32:951–965, 1941. 10. Bras G, Ross MH: Kidney disease and nutrition in the rat. Toxicol Appl Pharmacol 6:247–262, 1964. 11. Hant LL, Alfrey AC, Guggenheim S, et al: Renal toxicity of phosphate in rats. Kidney Int 17:722–731, 1980. 12. Shimamura T, Mornson AB: A progressive glomerulosclerosis occurring in partial five­sixths nephrectomized rats. Am J Pathol 79:95–101, 1975. 13. Lalich JJ, Faith GC, Harding GE: Protein overload nephropathy in rats subjected to unilateral nephrectomy. Arch Pathol 89:548–559, 1970. 14. Hostetter TH, Troy JL, Brenner BM: Glomerular hemodynamics in experimental diabetes mellitus. Kidney Int 19:410– 415, 1981. 15. Shannon JA, Jolliffe N, Smith HW: The excretion of urine in the dog. IV. The effect of maintenance diet, feeding, etc., upon the quantity of glomerular filtrate. Am J Physiol 101: 625–638, 1932. 16. Van Slyke DD, Rhoads CP, Hiller A, Alving A: The relationship of the urea clearance to the renal blood flow. Am J Physiol 110:387–391, 1934. 17. Pitts RF: The effect of protein and amino acid metabolism on the urea and xylose clearance. J Nutr 9:657–666, 1935. 18. Pitts RF: The effects of infusing glycin and of varying the dietary protein intake on renal hemodynamics in the dog. Am J Physiol 142:355–362, 1944. 19. Addis T, Poo LJ, Yuen DW: The relation between the serum urea concentration and the protein consumption of normal individuals. J Clin Invest 26:869–874, 1947. 20. Addis T: Glomerular Nephritis: Diagnosis and Treatment. New York, MacMillan, 1948, pp 222–314. 21. Walser M: Creatinine measurements often yield false estimates of progression in chronic renal failure. Kidney Int 34:412–418, 1988. 22. Allison JB, Morris ML, Green DF, Dreskin HO: The effects of kidney damage upon the nitrogenous constituents of dog’s blood and upon the specific gravity of the urine. Am J Vet Res 2:349–351, 1941. 23. Morris ML, Doering GG: Dietary management of chronic renal failure in dogs. Canine Pract 5:46–52, 1978. 24. Nutritional Requirements of Dogs. Washington, DC, National Research Council, National Academy of Science, 1972. 25. Brenner BM, Meyer TW, Hostetter TH: Dietary protein intake and the progressive nature of kidney disease. N Engl J Med 307:652–659, 1982. 26. Gray JE: Chronic progressive nephrosis in the albino rat. CRC Crit Rev Toxicol 115–144, 1977. 27. Bovée KC, Kronfeld DS: Reduction of renal hemodynamics in uremic dogs fed reduced protein diets. JAAHA 17:277, 1981. 28. Bovée KC: Long­term measurement of renal function in partially nephrectomized dogs fed 56, 27, or 19% protein. Invest Urol 16:378–384, 1979. 29. Polzin DJ, Osborne CA, Stevens JB, Hayden DW: Influence of modified protein diets on the nutritional status of dogs with induced chronic renal failure. Am J Vet Res 44:1694–1702, 1983. 30. Polzin DJ, Osborne CA, Hayden DW, Stevens JB: Influence of reduced protein diets on morbidity, mortality, and renal function in dogs with induced chronic renal failure. Am J Vet Res 45:506–517, 1984.

Tekst ili delove teksta je zabranjeno prepisivati, štampati, objavljivati, prodavati, bez naše pismene dozvole. Dozvoljeno je navođenje linka koji upućuje na ovaj blog/članak ili korištenje dugmeta “deljenje” (Facebook, Twitter i ostali dugmići…) koje se nalazi ispod svakog članka